Jalovik kod Šapca: Nemica i Holanđanin došli u Srbiju da prave zdravu hranu! (VIDEO)

Da li je to bio slučaj, božija volja ili je to tako trebalo da se desi, uglavnom, Nemica Vivienne Scheidler i Holandjanin Bau Kegels su se odlučili – da se nasele u selu Jalovik u Šumadiji!

Vivienne, koju svi zovu Viv, smatrala je da je Srbija zemlja koja je predodredjena za porizvodnju organske hrane, i to proizvodnju na biodinamičkim farmama, koje samo i jedino koriste prirodne izvore. Viv je dugo tražila, dok nije našla imanje koje je dovoljno daleko od drugih imanja i ne može da bude zagadjeno pesticidima, koji se u srpskoj poljoprivredi obilato koriste. To je našla u Jaloviku, selu sa raštrkanim kućama i imanjima, usred Šumadije. Viv i Bau ovde žive već deset godina, ovde su rodjeni ćerkica i sin, ovde su postali deo seoske zajednice, pomažu jedni drugima, a seljaci su zadivljeni šta je ovo dvoje mladih ljudi sve uradilo.

Sve što je na stolu dolazi direktno sa ekološke farme, koju su Viv i Bau nazvali po lekovitoj biljci Iva – a za koju se smatra da daje snagu. Viv Scheidler je mršavica, širokog osmeha i svetlih, plavih očiju. Pre deset godina su Viv i Bau došli u Jalovik i počeli da na jalovom zemljištu podižu ekološku farmu.

A kako Viv je uopšte došla u Srbiju?

„U Srbiju sam prvi put došla 2002. godine. Bila sam u Meljaku i tamo su me ljudi pitali da li mogu da ostanem godinu dana i da im pokažem biološko-dinamičke metode. I tako sam stigla u Srbiju.“

Viv dolazi iz gradića Luckenwalde u Brandenburgu, Bau iz Amsterdama.

Oboje su završili visoke škole, ali i pored sve te „nauke“, Viv je osećala da to nije „ono pravo“:

„Nisam htela ništa „obično“ da radim, zato što su moji roditelji imali veliku baštu, i nisu ništa prskali. Tako sam kao mala naučila da ti proizvodi imaju najbolji ukus. I onda sam htela samo to da radim, zato što se napolju najbolje osećam. To je najslobodniji posao kad si na suncu ceo dan, napolju, to je najzdravije. A ne negde u gradu, unutra, to nije lepo.”

Viv odlučuje da se posveti „kraljici organske poljoprivrede“ – biodinamici. Ovu granu proizvodnje hrane je osmislio Rudolf Štajner, osnivač čuvenih „Waldorf-škola“ u Nemačkoj i Švajcarskoj.

Viv objašnjava:

„Biodinamička poljoprivreda je zatvoreni sistem poljoprivrede. Imam toliko životinja, koliko zemlje imam da mogu da je djubrim i toliko zemlje da hranim životnje od nje.“ Biodinamika koristi samo prirodne izvore, pa su tako Viv i Bau za samo deset godina od neplodne zemlje u Jaloviku napravili rajske oranice i postali najveći proizvodjači hrane u kraju.

Viv smatra da budućnost Srbije leži u organskoj hrani i odlučuje se da u Jaloviku osnuje školu za biodinamiku. Kako bi studenti agronomskog fakulteta najzad dobili i praktičnu obuku, koju na fakultetu nemaju: „U školu dolaziš kada se prijaviš; praksa je besplatna, jer pomažeš na farmi.” I tako Viv obučava i srpske studente.

Ipak, najveća pomoć dolazi od volontera iz celog sveta. Godišnje ih ima i do 70. Pa je tako i Sneža Trajkov iz Beograda – došla da volontira. „Bila je tu jedna Australijanka, jedna Nemica i jedan Hrvat. I onda sam ja tu sa njima četiri i po dana radila, vratila se u Beograd, i tek kad sam se vratila sam shvatila koliko mi je ovde bilo lepo.“

IVA-farm se izdržava od donacija, koje povremeno dolaze iz Nemačke i Švajcarske. Proizvodima sa farme snabdevaju svoje „Prijatelje IVA-farme“, ali, sve u svemu, nije im lako. Leti rade i po 80 sati nedeljno. Farma se razvija, imaju 17 hektara zemlje, gaje autohtone rase kao buša-goveda iili sjeničke koze, ali trebalo bi još dosta para da bi se živelo lagodno. Unatoč svemu tome dobro se osećaju u Jaloviku, ostaće ovde. Bau, tihi čovek i Viv, žena sa vizijom najbolje sami kažu – zašto: Bau kaže: “Ja volim Vivienne, zbog nje sam došao u Srbiju.” A Viv dodaje: “Kada sam odrasla, shvatila sam da kuću nadješ u sebi, u svom srcu. Ako to nosiš u sebi, onda možeš da živiš svuda.“

Svako ko provede nekoliko dana u društvu Nemice Viv (Vivienne Scheidler) i Holanđanina Baua (Boudewijn Kegels) na njihovoj organskoj farmi „IVA“ u selu Jalovik blizu Šapca, doživeće nesvakidašnje iskustvo. Iza Vivinog naizgled krhkog tela, prepoznaće čeličnu volju i čvrstu odluku da istraje uprkos bezbrojnim preprekama. Takve ljude treba smatrati herojima. Jer najveće herojstvo danas je – ne odustati od svog sna, prihvatiti sve one povremene neuspehe i razočarenja koja nas na tom putu prate i hodati dalje.

FABRIKA ZDRAVE HRANE KOD ŠAPCA!

Budućnost srpske poljoprivrede mogla bi da se nađe stepenik iznad organske proizvodnje hrane – u inovativnoj metodi biodinamike. Dokaze za to nude Nemica Vivijen Šaidler i Holanđanin Boudven Kihls u Jaloviku kod Šapca.

Ovaj neobičan par doseljenika podigao je biodinamičku farmu u netaknutoj prirodi pitomog sela, gde pored njihovo dvoje dece, slobodno i zdravo, zajedno rastu jagode i tikvice, šljive i salate, razne žitarice, ali i stare pasmine koza i buša goveda.

Bajkovito mesto, tek je malo zaklonjeno od glavnog puta i to samo bujnim rastinjem, koje u ovo doba godine od očiju prolaznika zaklanja neobičnu farmu i njene vlasnike. U skromnoj seoskoj kući zatičemo Vivijen i Boudvena kako kuvaju kafu i doručkuju sir i mleko iz sopstvene proizvodnje, tek pošto su završili hranjenje životinja. Na osunčanom platou ispred praga, bosonog, samo u majici i pelenama, igra se njihov 17-mesečni sin Antonin, a ćerku Karlu je vaspitačica upravo odvezla u vrtić.

– Ljudi su ovde dobri i znaju da ne možemo da postignemo sve zbog posla na farmi pa nam pomažu, a eto, vaspitačica svrati po devojčicu kad god može – počinje Vivijen priču o Srbiji. – Pomoć nam je potrebna u poljskim radovima i oko stoke, i stalno smo u potrazi za volonterima, kako bismo obradili 17 hektara zemlje, na koliko se trenutno prostire naša farma. Unapređujemo je u svim segmentima i očekujemo da bude ekonomski nezavisna, što je, naravno, san svakog farmera.

Vivijen nam priča kako je u Srbiju došla kao volonter, sada već daleke 2004. godine, odmah pošto je u Nemačkoj završila četvorogodišnji program edukacije iz biodinamike. Radila je kao podrška proizvođačima organske hrane po srpskim farmama. Svideli su joj se zemlja i ljudi pa je već 2008. godine izabrala svoje parče neba i – zemlje, i sa Boudvenom se trajno nastanila u Jaloviku.

– Svaka biodimamička farma je jedinica za sebe i zato je bilo neophodno izabrati prostor sa dovoljno potencijala da se ona razvija dalje. A taj razvoj zavisi od mnogo faktora, od okruženja, blizine šume, livade, potoka, broja ptica… Ujedno, želela sam da na tom prostoru bude moguće sprovoditi edukaciju o biodinamičkoj poljoprivredi, čime se takođe intenzivno bavimo. Jer, spojiti mlade i inovativnu metodu, jeste moja misija i radosna sam što je ispunjavam – priča nam Vivijen.

 Dok razgovaramo, vodi nas po farmi pokazujući strukove različitog povrća, koje izgleda potpuno zdravo, iako ničim nije štićeno od štetočina ni spoljašnjih uslova. Dog razgledamo salatu, primećujemo da se, iz reda u red, menja njena tekstura, boja, veličina, jer sorte u prirodnom okruženju su kao i ljudi. Formiraju se svaka na svoj način. Društvo nam pravi mali Antonin, koga prilično sitna Vivijen, sve vreme nosi ili oko struka ili na ramenima.

– Nije sve u spoljašnjem izgledu – odgovara dvosmisleno na naš komentar o njenoj neobičnoj fizičkoj snazi, a istim rečima, pomalo „lakonski“, komentariše i izgled salate. Na pitanje zašto živi u Srbiji, odgovara kontrapitanjem: – A zašto vi živite ovde? Rođeni ste ovde?! I moja su deca ovde rođena.

Opušteni smeh Vivijen nas u potpunosti uverava da ova slobodna žena nema nikakvih ograničenja ni što se domovine tiče, a upravo takva je i njena životna filozofija, ali i nauka kojom se bavi. Jer, biodinamička proizvodnja zahteva nešto između to dvoje. Ako se biljke razbole, Vivijen ih ne leči nego razmatra gde je pogrešila. Da li je problem u plodoredu ili je na neki način narušeno prirodno okruženje.

 – Farma je organizam, a biljke sadimo po plodoredu, što je jedina zaštita. Posle paradajza se sadi kupus, pošto je tada zaštićen od gusenica, posle praziluka ide šargarepa… Između povrća smo sadili voće, kako bismo podigli ceo ekosistem. Vratile su se bubamare, pa njihove larve, prirodno, pojedu biljne vaši. S vremenom, ravnoteža je uspostavljena. Sada mogu da kažem da nemamo mnogo štetočina i to je fantastično – ponosna je Vivijen.

Pokazuje nam i novosagrađenu ekološku štalu, u koju sa svih strana prodiru sunčevi zraci. Namerava da okolo podigne ogradu, kako bi bik, tri krave, nekoliko junica i telad stare rase buša, mogle svakodnevno da pasu na otvorenom. U mobilnoj ogradi, koja se svakodnevno pomera, već planduje dvadesetak koza i ovaca, takođe starih autohtonih rasa. A mleko im je lekovito i uglavnom ga traže osobe koje su razvile intoleranciju na proizvode od kravljeg mleka.

Ipak, Nemica i Holanđanin imaju i svojih muka. Neophodno im je da nabave mašinu za okopavanje povrća. Kupili su je, ali im stoji u Nemačkoj, i to zbog komplikovanih procedura oko carine. Vape za porodicom koja bi došla da živi i radi na farmi.

– Mnogo je teško pronaći zainteresovane za ovaj posao – kaže Vivijen. – Mnogo je porodica koje žive loše, prave nove dugove, isključuju im vodu i struju, ne znaju kako će othraniti decu. Ovde sa nama mogli bi da žive veoma radosno i opušteno. Mi nemamo subvencije, ali ni velikih dugova. A fali nam radna snaga jednako kao i mehanizacija.

PLASTENICI ZABRANjENI

BIODINAMIČKU proizvodnju i njene osnove postavio je početkom 20. veka austrijski filozof Rudolf Stajner. Praktično, u zaokruženom sistemu trebalo bi da ima dovoljno biljaka da se nahrane životinje i dovoljno životinja da se pođubri zemljište, bez ikakvih veštačkih gnojiva i dodatnih tretiranja hemijskim preparatima. Takođe, plastenička proizvodnja nikako ne dolazi u obzir već se biljke gaje isključivo na otvorenom.

 

Ostavite komentar