Krstaški rat kontroverzne doktorke protiv vakcinacije

Ova trenutna vedeta srpske antivakcinalne scene nasledila je zloglasnu Slađanu Velkov, ženu koja se seća svojih prethodnih života, razgovara sa životinjama, smatra da je cipela najdestruktivniji izum u ljudskoj istoriji, „zna“ da je Sunce hladno, a Zemlja ravna ploča…

Siguran sam da će se dr Jovana Stojković duboko stideti nesuvislosti koje redovno izjavljuje, poneta talasom jeftine demagoške popularnosti na opskurnim krajnje desničarskim sajtovima.

Upravo zato sam u svom članku od 30. avgusta pisao o ksenofobičnim i nadasve nakaradnim antivakcinalnim stavovima neimenovane doktorke, imajući u vidu da je relativno mlada, još uvek u četvrtoj deceniji života, te da može da sagleda svoje zablude. Ona je sama rešila da se javno isprsi, pa ostaje da vidimo ko je i za šta se zalaže psihijatar J. Stojković.

Ova trenutna vedeta srpske antivakcinalne scene nasledila je zloglasnu Slađanu Velkov, ženu koja se seća svojih prethodnih života, razgovara sa životinjama, smatra da je cipela najdestruktivniji izum u ljudskoj istoriji, „zna“ da je Sunce hladno, a Zemlja ravna ploča, „javilo joj se“ da su se Isus i Buda začeli partenogenezom (vibracijom), uz obilje drugih sličnih ili još upadljivijih bizarnosti. Kada se 2015. S. Velkov povukla u svoju matičnu Makedoniju, jer se policija zainteresovala za finansijsku stranu njenog reklamiranja izbeljivača, hlor-dioksida, J. Stojković joj je pritekla u pomoć člankom „Pravda za Slađanu Velkov“, uz pozivanje na nekog šarlatana i svoj hvalospev: „Pokazalo se da je uz neke druge tretmane, izlečio 133 autistična deteta“.

Ona se sada „naivno“ pita „kojim ekstrasenzornim moćima doktor R. zna da ja verujem da se autizam tako leči“. Jedina potrebna moć je pismenost, a za „zaboravnu“ doktorku je dovoljno prizivanje u sećanje sopstvenih ranije izrečenih „mudrosti“. Pomoglo bi joj i da presluša snimke emisije u kojoj, mada sama tvrdi da se ne bavi „lečenjem dece“, s nipodaštavanjem odbacuje mišljenje eksperta za dečju psihijatriju o autizmu i krivotvori tekst svoje profesorke o istoj temi.

J. Stojković ponovo odbacuje vakcinaciju protiv dečje paralize s obrazloženjem da je paralitički oblik ove zaraze „genetski uslovljen“. Njena izvitoperena logika ogleda se u stavu da takvu decu treba žrtvovati, što odgovara zalaganju za „čistotu rase“, zloglasni koncept koji je civilizovani svet osudio još u Nirnbergu 1946. Dakle, budući da malo ko u nevakcinisanoj sredini izbegne zaražavanje, Jovana se zalaže da se u Srbiji svake godine oko 300 dece obogalji ili umre, a da u svetskim razmerama taj broj bude između 200.000 i 500.000. Svoj bizarni stav zadržava i sada, kada je tip dva poliovirusa već iskorenjen, a čovečanstvo se nalazi pred globalnim iskorenjenjem ove zaraze, posle čega će prestati i potreba za vakcinacijom.

Njen krstaški rat protiv vakcinacije, nesumnjivo najkorisnije mere koju savremena medicina može da pruži čovečanstvu, zasnovan je na nerazumevanju osnovnih pojmova (ne razlikuje, recimo, mortalitet od letatiliteta), ali mnogo češće na svesnom falsifikovanju činjenica. Po njoj je vakcinacija protiv difterije nepotrebna, jer u vreme njenog uvođenja u SAD, „smrtnost je bila oko jedan na 100.000 stanovnika“. Sreća je što se Amerikanci shvatili da se iza te stope, čak i ako je tačna, krije nekoliko stotina umrlih od ove zaraze svake godine, pa su preuzeli mere da tu opasnost eliminišu.

Anegdotski zvuče i njena razmišljanja da se zbog visoke smrtnosti od raka ne treba baviti vakcinalnom zaštitom od bolesti koje su, bar u ovom trenutku, ređe. Kako bi „dokazala“ navodno nepotrebnu vakcinaciju protiv tetanusa, ona nekoliko desetina hiljada puta smanjuje stvarni broj obolelih u svetu (!), demantujući legendu srpskog lekarstva, Koču Todorovića, odlučnog pobornika vakcinacije, koji je u svom domu u Krunskoj ulici čak i noću besplatno primao, pregledao i lečio nevoljnike. NJegova oponentkinja (kako za Jovanu to mora gordo da zvuči!) izmišlja skaredno nesuvisle alternative vakcinaciji. Na takvu „argumentaciju“ čestiti Koča bi zanemeo, a Jovani bi jedino ostala nastrana satisfakcija da je „raskrinkala“ još jednog farmakomafijaša. Za K. Todorovića se zna da su mu motivi bili plemeniti. A Jovanini?

Da li je u pitanju neizdrživi zov za samopromocijom po bilo koju cenu ili zalaganje za trovanje izbeljivačima radi „izbacivanja parazita“, ustvari patrljaka crevne sluznice nesrećne dece, ima i lukrativni efekat? Koliko su takvi likovi zanimljivi za interesne grupe i proizvođače lekova koji bi obustavom vakcinacije ostvarili ogromne profite? U tom pogledu karakterističan je Jovanin kontranapad po tipu „drž’te lopova“ („Ja znam da farmaceutske kuće plaćaju održavanje sajtova fantomskih udruženja…“).

Sagledajmo istinu. Liga za imunizaciju, na koju ona misli, nije fantomsko udruženje, jer ga je osnovalo 30-ak stručnjaka, između ostalog 10-ak profesora Medicinskog fakulteta (sada je broj članova trocifren). Za osam godina postojanja Liga nikada nije primila ni dinar (sve troškove sam sam snosio). Poznanica iz firme GSK ponudila je da nam napravi ubrzo ugašeni sajt (nismo imali sredstava da ga održavamo) i to uvek pošteno navodimo. Firmu to nije ništa koštalo, a tržišna vrednost takve usluge bila je 100 evra. Jedino je bivši ministar zdravlja, T. Milosavljević, bio dovoljno bezobrazan da tvrdi kako je nas trideset, koliko nas je bilo 2010, korumpirano sa po 3-4 evra.

Ovakve rasprave obično ne vrede jer se suprotstavljaju dva svetonazora. Ja zastupam stavove naučne medicine, a J. Stojković sama za sebe kaže da je svoj duhovni preobražaj doživela pre desetak godina, kao stažista, te da je „verovala u medicinu“ sve dok je nije prosvetlio njen mentor objašnjenjem da DiTePer vakcina vodi leukemiji. Veli da je pomislila: „Ili je ovaj čovek lud ili nešto s vakcinama nije u redu.“ Iz samo njoj poznatih razloga opredelila se da su lude mnoge desetine naših profesora pedijatrije i svi svetski autoriteti, a ne njen mentor (koji sada za sebe tvrdi da je najveći pobornik vakcinacije).

Ipak je u konkretnom slučaju bilo koristi od razmene mišljenja, jer je Stojkovička bar nešto naučila iz sopstvene struke (autizam se ne leči na način kako je tvrdila, paranoidnost i paranoičnost su različiti pojmovi, introspekcija je neophodna psihijatru, njeni profesori psihijatrije nisu neznalice, kako se usuđivala da tvrdi itd.). Posebno je omekšala svoje stavove o sveprisutnim svetskim zaverama, čiji je do sada bila gorljivi zagovornik.

Zoran Radovanović, redovni profesor univerziteta, epidemiolog

Ostavite komentar